Историја о хајдуцима

Са продором Турака у Европу почиње историја о хајдуцима на Балкану. Пред турском најездом једна за другом падају балканске државе: Бугарска, Византија, Србија, Босна, Албанија, Херцеговина, Зета. Пад Цариграда (1453) означава крај једне цивилизације, по много чему без премца у светској историји и историји светске културе. Падом Смедерева (1459), након готово стогодишњег отпора, престаје да постоји српска средњовековна држава. Муњевито, снажно и одлучно, Турска постаје светска сила.

Обично се узима да је реч хајдук, у значењу „одметник од турске власти”, односно „разбојник, крадљивац”, арапско-турског порекла. Хајдуци су били окупљени у четама од 10 до 30 људи, на челу са харамбашама. Заменици харамбаша били су барјактари. Тек у појединим случајевима број хајдука у четама био је већи. Хајдуци су пресретали Турке харачлије, отимали им плен и убијали их. Отети плен хајдуци су задржавали за себе и враћали народу. Хајдуци су се окупљали за Ђурђевдан (6. мај), а растајали на Митровдан (8. новембар). Крили су се по брдима и шумама код јатака. 

Када је реч о ослободилачкој димензији хајдучког покрета, мора се направити јасна разлика између термина хајдучија и хајдуштво у најширем балканском етнокултурном кругу који је обележен овом историјском појавом. Хајдучки покрет на Балкану представља побуну против туђинских завојевача, али и против турских зулума и намета. Вук о томе даје врло прецизан суд:

„Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети, али је и то цијела истина, да што је год влада турска боља и човечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и за то је међу хајдуцима бивало кашто најпоштенијих људи, а у почетку владе турске јамачно их је било и од прве господе и племића. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике, а кашто ударе и на кућу коме за кога мисле да има новаца или лијепа руха и оружја, те га похарају. Кад коме ударе на кућу, па не нађу новаца а мисле да их има, они га уцијене па му одведу сина или брата, и воде га са собом докле им год он уцјену не однесе. Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак. Макар била и само два хајдука, опет се зна који је од њих двојице харамбаша (старјешина).”

Постоје два главна средишта ослободилачког покрета на Балкану у 16. и 17. веку. Прво се налази у Дунавском басену (Банат, Трансилванија, Влашка, Славонија, северна Бугарска), друго пак у планинским рејонима западног дела Балканског полуострва. Покрет Срба у Панонији, тзв. Дуги рат, започет устанком у Банату 1594. године, представља снажан искорак српског народа на историјску позорницу Европе. За усмену епску традицију о хајдуцима, међутим, много је важнији покрет који се развио у Јадранском залеђу у вези са ускочким четовањем хришћанског становништва у војној служби Аустрије и Млетачке републике.

Са слабљењем турске државе у 17. веку повећавају се зулуми, дажбине и намети, тако да и помени о хајдуцима на Балкану постају све чешћи. Турске јединице које пролазе кроз Србију више наликују пљачкашким хордама неголи регуларној војсци, бележи енглески дипломата Пол Рико 1665. Хајдуци су све дрскији и бројнији, њихови напади граниче се са правим подвизима. Један француски путник који пролази Србијом у време интервенције великог везира Мехмеда Ћуприлића у Ердељу (1658), у опису свог пута у Цариград даје језиво сведочанство о главама хајдука које су, још свеже, изложене на зидовима паланке Параћин, како би послужиле као пример другим разбојницима. У белешкама једног енглеског племића (1665) набрајају се страшна мучења којима Турци подвргавају хришћане. На путовању из Великог Варада у Босну чувени турски путописац Евлија Челеби даје непосредно сведочанство о сусрету са разбојницима. Носећи харач на Порту, дубровачки поклисари који пролазе кроз Србију током 17. века редовно извештавају Сенат о опасностима које путницима прете од хајдука. На живу активност хајдука у Србији почетком 17. века упозоравају и католички мисионари у својим извештајима Римској курији.

Путописци говоре о веома окрутним казнама намењеним хајдуцима. По правилу то је смрт. Турци хајдуке убијају веома споро и свирепо. Најчешће их набијају на колац, или их каче о ченгеле, понекад вешају. Њихова трупла постављају се поред важних саобраћајница као речита опомена, њиховим главама ките се бедеми паланака по Србији. За виђеније хајдуке приређују се јавна смакнућа.

Акције хајдука и ускока нису могле ни изблиза да доведу до ослобођења народа, јер су се оне сводиле углавном на пљачку Турака, а и чете нису имале довољан број људи, нити редовно снабдевање и логистику. Ипак, њихове акције олакшавале су колико – толико положај српске раје и уливале поуздање народу.

Народ је обожавао хајдуке и зато им посветио бројне песме из тзв. хајдучко-ускочког циклуса. Хајдуци из тих песама били су Стари Вујадин, Старина Новак, Хајдук Станко (из романа) и други, а прави хајдуци су били хајдук Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лаза Добрић (Лаза Харамбаша), Карађорђе Петровић, Ђорђе Ћурчија и други. 

Текст припремили Нађа Спасојевић и Лука Марјановић, VII/1