Хајкуна, Радојичино срце из њедара

ДУЊА: – Добро јутро и добро дошли у емисију „Један на један”. Наша гошћа је прелепа Анђелија која ће нам испричати нешто више о својој великој и несвакидашњој љубави са хајдуком Малим Радојицом. 

ТАРА: – Добро јутро, боље Вас нашла.

ДУЊА: – Која мисао Вам је пролазила кроз главу кад сте свиленом марамом прекрили очи Малом Радојици?

ТАРА: – Било ми га је жао и била сам уплашена за његов живот. Истрпео је све муке, јуначки се борио и да на крају да све пропадне. Нисам могла да допустим. Зато сам преузела ствар у своје руке и спасила га.

ДУЊА: – Да ли Вам је нешто тешко пало? Ипак сте Ви Туркиња. Није ли то превелика жртва?

ТАРА: – Ниједан задатак није тежак када радите то из љубави и за вољену особу. Искрено доста сам се потрудила да одрадим сваки задатак до савршенства и на крају се исплатило.

ДУЊА:– Прешли сте у хришћанство, чак сте и име променили. Јесте ли једног тренутка зажалили?

ТАРА: –  Не, нисам. Било ми је тешко, и у почетку сам била престрављена на саму помисао на то. Страховала сам да ће ме неко убити због тога, али знајући да је то једини начин да нас двоје останемо заједно, то сам урадила.

 

ДУЊА: – Да ли бисте поново помогли Радојици и све ризиковали због њега? 

ТАРА: – Наравно да бих. Да могу, све бих исто урадила. Једноставно, тај осећај када спасите човеку живот , а касније се испостави да је то човек Вашег живота... тај осећај је непроцењив.

ДУЊА: – Како бисте описали Малог Радојицу у неколико речи?

ТАРА: – Веома је тешко описати тако великог човека као што је Радојица, али сигурно да на његову храброст, пожртвованост и оданост нико не би остао равнодушан. 

ДУЊА: – Хвала Вам на гостовању.

ТАРА: – Хвала што сте ме позвали.

Јутро са Милом и Анђелом (гост: Мали Радојица)

МИЛА: – Добро јутро!

АНЂЕЛА: – Добро дошли у нашу емисију Јутро са Анђелом и Милом.

МИЛА: – Недавно је Мали Радојица оправдао сва наша очекивања и задивио нас својим јунаштвом.

АНЂЕЛА: – Зато овога јутра са задовољством поздрављамо нашег јунака.

МИЛА: – Добро јутро, Раде!

РАДОЈИЦА:  – Добро јутро вама и свим гледаоцима.

АНЂЕЛА: –  Раде, да ли сте веровали да ћете избавити себе и остале јунаке из тамнице?

РАДОЈИЦА: – Знао сам да морам остати прибран и веровати у избављење.

МИЛА: – Испричајте нам како сте дошли на идеју да се претварате да сте мртви.

РАДОЈИЦА: – Надао сам се да ће Бећир-ага поверовати да сам мртав и да ће ме  закопати. Тако бих добио прилику да избавим не само себе већ и остале хајдуке.

АНЂЕЛА: – Бећирагиница није поверовала у то. Кроз које сте све муке, њеном заслугом, морали да прођете?

РАДОЈИЦА: – На почетку су ми заложили ватру на грудима. Затим је Бећирагиница наредила да ми ставе змију у недра. Ни то јој није било довољно па ми набијају 20 клинаца испод ноктију. Све сам издржао, али нисам одолео лепоти Хајкуне. Помогла ми је да прикријем свој осмех и коначно убедим Бећирагиницу да сам мртав.

МИЛА: – Прича се да вас је Бећир-ага бацио у море. Да ли то истина?

РАДОЈИЦА: – Истина је, али сам успео да препливам до обале и повадим клинце. Наравно, уследила је моја освета.

АНЂЕЛА: – Како сте свој план спровели у дело?

РАДОЈИЦА: – Прикрао сам се једне вечери Бећир-агином дому. Слушао сам њихов разговор и у тренутку кад су се најмање надали улетео у кућу.

МИЛА: – Шта се десило након тога?

РАДОЈИЦА: – Убио сам Бећир-агу. А Бећирагиница је после првог убоденог клинца издахнула (а ја издржао 20).

АНЂЕЛА: – Ова прича има срећан крај, зар не?

РАДОЈИЦА: – Када се све завршило, уз Хајкунину помоћ, ослободио сам и остале хајдуке и нас двоје смо се венчали, а моја Хајкуна је постала Анђелија. Променила је и веру.

МИЛА: – Хвала што се ову невероватну причу поделили са нама.

АНЂЕЛА: – Надам се да ћемо се видети у још некој емисији.

РАДОЈИЦА:  – Хвала вама на позиву.

АНЂЕЛА: – Овим завршавамо и наш јутарњи програм.

МИЛА: – Видимо се сутра. До гледања.

Интервју недеље: Мали Радојица – јунак за пример

Новинар: Алекса Радојковић

Мали Радојица, познати хајдук, одушевио је све нас у Србији својим јунаштвом. О времену проведеном у турском затвору, избављењу, спашавању својих другова, издржaвању свих мука и o женидби Хајкуном, oтворено говори за наш лист.

П: Многи би се у ситуацији у којој сте се нашли предали и помирили са судбином. Ви сте ипак били другачији.

О: Да, али ја нисам као други. Никад се не предајем. Уз то, морао сам да избавим и своје хајдуке, чланове своје дружине. Зато сам смислио план да се претварам да сам мртав.

П: Како сте преживели све муке?

О: Или сте мушко или нисте. Морао сам скупим снагу и да издржим. Нисам само ја био у питању. Од мене је зависила судбина свих осталих.

П: Која Вам је мука најтеже пала?

О: Најтеже ми је пало Хајкунино играње јер је тешко одолети таквој лепотици.

П: Какав сте план имали за бекство и како сте план реализовали?

О: Пошто ме нико није открио (издржао сам све муке), а Хајкуна није одала, бацили су ме у море. Успео сам да препливам и стигнем на обалу. Извадио сам ексере и смислио освету.

П: Оженили сте Туркињу Хајкуну. Неочекивани избор. Да ли сте срећни?

О: Да, чим ме није одала пред својима и чим је помогла да ослободим остале хајдуке, било ми је довољно да схватим да је она жена за мене. Мојој срећи нема краја. Због мене је променила и веру.

П: Имате ли неку поруку за све читаоце нашег листа?

О: Увек будите одлучни и истрајни у својим намерама јер се то исплати. Успех припада јакима и упорнима, а са неуспехом се слаби боре.

Историја о хајдуцима

Са продором Турака у Европу почиње историја о хајдуцима на Балкану. Пред турском најездом једна за другом падају балканске државе: Бугарска, Византија, Србија, Босна, Албанија, Херцеговина, Зета. Пад Цариграда (1453) означава крај једне цивилизације, по много чему без премца у светској историји и историји светске културе. Падом Смедерева (1459), након готово стогодишњег отпора, престаје да постоји српска средњовековна држава. Муњевито, снажно и одлучно, Турска постаје светска сила.

Обично се узима да је реч хајдук, у значењу „одметник од турске власти”, односно „разбојник, крадљивац”, арапско-турског порекла. Хајдуци су били окупљени у четама од 10 до 30 људи, на челу са харамбашама. Заменици харамбаша били су барјактари. Тек у појединим случајевима број хајдука у четама био је већи. Хајдуци су пресретали Турке харачлије, отимали им плен и убијали их. Отети плен хајдуци су задржавали за себе и враћали народу. Хајдуци су се окупљали за Ђурђевдан (6. мај), а растајали на Митровдан (8. новембар). Крили су се по брдима и шумама код јатака. 

Када је реч о ослободилачкој димензији хајдучког покрета, мора се направити јасна разлика између термина хајдучија и хајдуштво у најширем балканском етнокултурном кругу који је обележен овом историјском појавом. Хајдучки покрет на Балкану представља побуну против туђинских завојевача, али и против турских зулума и намета. Вук о томе даје врло прецизан суд:

„Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети, али је и то цијела истина, да што је год влада турска боља и човечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и за то је међу хајдуцима бивало кашто најпоштенијих људи, а у почетку владе турске јамачно их је било и од прве господе и племића. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике, а кашто ударе и на кућу коме за кога мисле да има новаца или лијепа руха и оружја, те га похарају. Кад коме ударе на кућу, па не нађу новаца а мисле да их има, они га уцијене па му одведу сина или брата, и воде га са собом докле им год он уцјену не однесе. Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак. Макар била и само два хајдука, опет се зна који је од њих двојице харамбаша (старјешина).”

Постоје два главна средишта ослободилачког покрета на Балкану у 16. и 17. веку. Прво се налази у Дунавском басену (Банат, Трансилванија, Влашка, Славонија, северна Бугарска), друго пак у планинским рејонима западног дела Балканског полуострва. Покрет Срба у Панонији, тзв. Дуги рат, започет устанком у Банату 1594. године, представља снажан искорак српског народа на историјску позорницу Европе. За усмену епску традицију о хајдуцима, међутим, много је важнији покрет који се развио у Јадранском залеђу у вези са ускочким четовањем хришћанског становништва у војној служби Аустрије и Млетачке републике.

Са слабљењем турске државе у 17. веку повећавају се зулуми, дажбине и намети, тако да и помени о хајдуцима на Балкану постају све чешћи. Турске јединице које пролазе кроз Србију више наликују пљачкашким хордама неголи регуларној војсци, бележи енглески дипломата Пол Рико 1665. Хајдуци су све дрскији и бројнији, њихови напади граниче се са правим подвизима. Један француски путник који пролази Србијом у време интервенције великог везира Мехмеда Ћуприлића у Ердељу (1658), у опису свог пута у Цариград даје језиво сведочанство о главама хајдука које су, још свеже, изложене на зидовима паланке Параћин, како би послужиле као пример другим разбојницима. У белешкама једног енглеског племића (1665) набрајају се страшна мучења којима Турци подвргавају хришћане. На путовању из Великог Варада у Босну чувени турски путописац Евлија Челеби даје непосредно сведочанство о сусрету са разбојницима. Носећи харач на Порту, дубровачки поклисари који пролазе кроз Србију током 17. века редовно извештавају Сенат о опасностима које путницима прете од хајдука. На живу активност хајдука у Србији почетком 17. века упозоравају и католички мисионари у својим извештајима Римској курији.

Путописци говоре о веома окрутним казнама намењеним хајдуцима. По правилу то је смрт. Турци хајдуке убијају веома споро и свирепо. Најчешће их набијају на колац, или их каче о ченгеле, понекад вешају. Њихова трупла постављају се поред важних саобраћајница као речита опомена, њиховим главама ките се бедеми паланака по Србији. За виђеније хајдуке приређују се јавна смакнућа.

Акције хајдука и ускока нису могле ни изблиза да доведу до ослобођења народа, јер су се оне сводиле углавном на пљачку Турака, а и чете нису имале довољан број људи, нити редовно снабдевање и логистику. Ипак, њихове акције олакшавале су колико – толико положај српске раје и уливале поуздање народу.

Народ је обожавао хајдуке и зато им посветио бројне песме из тзв. хајдучко-ускочког циклуса. Хајдуци из тих песама били су Стари Вујадин, Старина Новак, Хајдук Станко (из романа) и други, а прави хајдуци су били хајдук Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лаза Добрић (Лаза Харамбаша), Карађорђе Петровић, Ђорђе Ћурчија и други. 

Текст припремили Нађа Спасојевић и Лука Марјановић, VII/1

Интервјуи

У сваком од интервјуа направљена је понека грешка. Уочи је.

Анализа песме „Мали Радојица”

Мотивска и идејна анализа песме „Мали Радојица”

Мали Радојица је песма која припада хајдучком циклусу песама, или, према Вуковој подели епских песама, песмама средњих времена.

Она говори о томе како се Радојица избавио из ропства Бећир-аге. Наиме, Бећир-аги девет година Мали Радојица не да мира. У песми се не каже на који начин, али можемо претпоставити да су у питању напади хајдука (који су вероватно били пљачкашки). Двадесет хадука је Бећир-ага заробио, а коначно и Малог Радојицу. Песма почиње словенском антитезом, у којој се народни певач пита, и на тај начин држи у неизвесности читаоца, одакле потиче бука. После низа питања и негативних одговора народни певач нам коначно открива да бука потиче од топова који пуцају у знак весеља јер је Бећир-ага коначно ухватио Малог Радојицу. Агино шенлучење говори о томе колике му је муке задавао Мали Радојица.

У тамници је двадесет Радојичиних другова. Они су очекивали да их једино Радојица може избавити, и када виде да је и он ухваћен и утамничен, губе сваку наду за ослобођењем. Међутим, Радојица има план – направиће се да је мртав како би га изнели из тамнице.

Ујутро су Радојица и другови спровели свој план у дело. Радојица се направио мртав, а Бећир-ага је био спреман да га закопа. Међутим, неповерљива и сурова Бећирагиница не верује Радојици, она је убеђена да се он само ућутао, па жели да га уплаши, не би ли показао знаке живота.

Прва мука на коју га ставља јесте ложење ватре на прсима. Након тога следи психички страх – на груди му је ставила змију отровницу, а затим му је заковала ексере под нокте. Све то је Радојица издржао, и то тако да се није помакао. Бећирагиница и даље не верује да је Радојица мртав и припрема му последње, за Радојицу најтеже искушење – сакупила је коло девојака, које предводи њихова ћерка Хајкуна, не би ли се Раде насмејао на неку од девојака. Радојица није одолео овом искушењу – једним оком је гледао лепоту девојака, а брк му се сам насмејао на Хајкуну. Међутим, Хајкуна је, када је то видела, Рада покрила по очима и рекла родитељима да га сахране јер је заиста мртав. Овај Хајкунин поступак можемо објаснити њеним дивљењем према необичном јунаку. У њој се већ тада можда пробудила љубав према јунаку друге вере и непријатељу њеног оца. Бећир-ага жели да сахрани Радојицу, али Бећирагиница предлаже да га баце у море. Радојица је, међутим, добар пливач и успео је да исплива на обалу. Извадио је клинце испод ноктију и сачувао их, вођен осветом према Бећирагиници.

За то време Бећир-ага коначно, после девет година, мирно вечера. Планира да сутрадан обеси двадесет хајдука. Све то са прозора слуша Мали Радојица, улеће у собу и убија Бећир-агу. Бећирагиници враћа мило за драго – набија јој клинце под нокте. После једног клина она испушта душу. Затим узима Хајкуну да је води у Србију, она узима православну веру и постаје Радојичина жена.

Радојица је симбол отпора према Турцима, издржљив је, осветољубив, велики јунак који није могао да одоли лепоти турске девојке.

Анђела Колар и Дуња Жикић VII/1

Језичко-стилска анализа песме „Мали Радојица”

Песма „Мали Радојица”, као епска песма, испевана је у десетерцу. С обзирон на време настанка песме, у њој је употребљен знатан број речи турског порекла (шенлук, сужањ, јаглук, пенџер, сербес, хака, ашлук итд.).

Ову песму обележавају две доминантне стилске фигуре – словенска антитеза на почетку песме и градација мука које трпи Мали Радојица.

Словенска антитеза на почетку песме има функцију да заинтересује читаоца за тему песме. Народни певач нас обавештава да се чује страшна бука, а да се не зна њен извор, па се народни певач пита да ли грми или је земљотрес, да ли море удара у стење или се туку виле. Затим каже да ништа од тога није извор буке, већ су то задарски топови, из којих од весеља пуца Бећир-ага. Осим неизвесности, народни певач је овом словенском антитезом нагласио читаоцу и колика је радост Бећир-агина поводом утамничења Малог Радојице.

Муке Малог Радојице поређане су градацијски – свака је тежа од претходне. Најтежа мука за Радојицу уопште није физичке природе, већ психичке. Радојица је успео да издржи ватру на прсима, змију отровницу на грудима и забијање клинаца под нокте. Једино није могао да издржи играње девојака у колу, које је предводила ћерка Бећир-аге и Бећирагинице, Хајкуна. Радојица, који је чуо звеку девојачког накита, није одолео да једним оком не погледа девојке. Када је угледао лепу Хајкуну, брк му се сам насмејао од милоште. Занимљиво је да нардони певач није описао лепоту Хајкуне, чак ни сталним епитетима и устаљеним изразима који се користе за описивање девојака у народним песмама, већ је само описао утисак који она оставља на Радојицу. На тај начин оставља читаоцу да је замишља и нагађа како је она изгледала, што даје утисак веће лепоте него да ју је народни певач описао.  

Одлика народне књижевности јесу и стални епитети, који, као и устаљени почеци и завршеци, помажу народном певачу да у тренутку пред публиком уз гусле смишља песму (мили боже, тврда срца, тавна ноћца, бијел дан, вјерна љубовца).

 Песма „Мали Радојица” плени својим садржајем и начином на који је испевана, и у овој генерацији ђака буди родољубива и племенита осећања, иако је временски и начином живота далека од нас.

Мила Милојевић и Лазар Ђорђевић VII/1